Veliki problemi osoba sa invaliditetom u Negotinu

2
659
NTS FOOD DOO

Nažalost, živimo u maloj sredini u kojoj se vidi jedna stigmatizaticaja osoba sa invaliditetom.

FOTO : udruženje “Duga”

Ustanove socijalne zaštite kojima se primarno obraćamo ne pružaju nijednu uslugu, čak ni uslugu pomoći u kući. Nema negovateljica, a o personalnim asistenitima je bolje i da ne govorimo. Od 2016. godine ništa nije rađeno po tom pitanju. Mi imamo 10 do 12 ljudi koji su svakodnevno prisutni u udruženju „Duga“, a ukupan broj članova je blizu 40navode u ovom negotinskom udruženju.

Zapošljavanje je veliki problem, naročito finansijski status porodica u kojima je neko osoba sa smetnjama u razvoju ili sa invaliditetom.

Podrška lokalne samouprave je vidljiva, ali mislimo da nije dovoljna. Oni daju novac za taksi deci koja putuju u školu, ali deca i mladi, korisnici našeg Udruženja, koji nisu u školskom sistemu, a žele da dolaze u udruženje, na primer na neku radionicu ili bilo koju aktivnost koja se sprovodi, oni sredstva za prevoz mora da izdvoje iz svog džepa. Roditelji te dece, podrazumeva se. Od kojih je prema nekim statistikama 75% siromašnih roditelja. Da ne govorimo o zapošljavanju osoba sa invaliditetom koje se nikako ne sprovodi u našem okruženju. Prema zakonu vlasnici firmi koji imaju do 49 zaposlenih su dužni da imaju jednu osobu sa invalditetom na platnom spisku. Ovde toga nema. Čak plaćaju i kazne, ali ne žele da zaposle osobe sa smetnjama u razvoju ili sa invaliditetomističu u udruženju „Duga“.

FOTO : udruženje “Duga”

Mi se finansiramo prvenstveno iz budžeta opštine koji dodeljuje sredstva nevladinim organizacijama. Međutim, mislimo da bi dodeljivanje sredstava organizacijama sličnim našim trebalo da bude odvojeno od drugih organizacija koje se na bave ljudima i njihovim životnim problemima. Kada su u pitanju donacije, i tu ponekad imamo problem. Postoje kompanije i preduzeća na teritoriji opštine koja su uglavnom voljna da pomognu, ali ima onih koji nevoljno odgovaraju na naše telefonske pozive. Prošle godine smo imali predstavu u okviru projekta finansiranog od strane MINRZS, išli smo na gostovanje u Zapadnu Srbiju, gde smo imali plaćen smestaj, hranu i rekvizite za predstavu. Jedva smo skupili za prevoz. Hvala kompaniji „Tekijanka“ kao i „Elixir“ grupi na pomoći za ovaj put. Svakako bi se zahvalili pekari “ Matalj“, vlasniku trgovine „Verona“, vlasniku radnje „Venac“, vlasniku firme „Cvetkova gradnja“, kao i apoteci „Beladona“ – oni su uvek spremni da nas podrže svojim donacijama.” dodaju u udruženju „Duga“.

FOTO : udruženje “Duga”

Arhitektonske barijere zadaju velike muke osobama sa smetnjama u razvoju ili sa invaliditetom .

Što se tiče ovih problema osoba sa smetnjama u razvoju na teritoriji opštine Negotin oni su ogromni. Od mnogobrojnih arhitektonskih barijera u vidu nepostojanja rampi u najrelevantnijim institucijama, kao što su zgrada opštine, uprava prihoda, centar za socijalni rad, čak su i svi specijalisti u Zdravstvenom centru na višim spratovima, iako postoji rampa na ulazu. Možete zamisliti kako smo vadili pasoše pre neku godinu, Jedan od svetlih primer je Dom kulture „Stevan Mokranjac“ koji ima rampu na ulazu, ali pri kretanju unutar sale postoje određene poteškoće. Što se tiče mladih sa smetnjama i invaliditetom, pored redovnih aktivnosti, trudimo se da sa njima redovno održavamo razgovore, radionice i druge vidove komunikacije u okviru Savetovališta za mlade navode u ovom udruženju.

FOTO : udruženje “Duga”

I njih tište svakodnevno problemi sa kojima se susrećemo, to se mora imati uvek u vidu.

Oni su kao i svi mladi ljudi zaljubljive prirode i mogu lako da budu prevareni, zloupotrebljeni ili iskoršćeni. Na to im posebno skrećemo pažnju svaki put. Edukacija je ključna. Veliki problem je onih osoba koje više ne pohađaju nastavu, a koje se više ne računaju mladima, to jest, imaju više od 26 godina. Oni su jedna posebna kategorija, nažalost. I poneki roditelji u svojoj nemoći nekako naprave situaciju, što zbog svojih strahova, neprihvaćenosti u okruženju, nedovoljno vremena, da se ta deca povuku u sebe, a trebalo bi da oni još ohrabruju tu decu. Imali smo radionice, susrete, učestvovali u raznim projektima,. Što državnim, što međunarodnim, potpisivali smo i određena dokumenta, ali se malo toga promenilo. Nekada smo imali i ponekoliko volontera, danas samo jedna mlada žena koja je oligofrenolog volontira u udruženju. Čini se da je pre desetak godina bilo više entuzijazma. Danas kao da je to nekao utihnulo. Malo se stvarno, u samom društvu posvećuje pažnja osobama sa invaliditetom, ali nas i dalje drži vera da će se to promeniti. Nadamo se, jer ovi ljudi to zaslužuju. A ipak smo na kraju svi ljudi, zar ne?završavaju u udruženju „Duga“.